Kreditiranje potrošača staro je gotovo koliko i trgovina, ali se moderna upotreba potrošačkog kredita povezuje sa razvojem industrijskog kapitalizma, a naročito sa pojavom masovne prodaje potrošnih dobara.
Potrošačke kredite naročito koriste potrošači koji nisu u stanju da u celini i odmah isplate cenu za stvar koja im je potrebna, pa im kredit omogućava da do iste dođu na povoljniji način, time što će ga isplaćivati u ratama u dužem vremenskom periodu. Razume se da se za takve povoljnosti plaća veća cena (kamata i drugi troškovi). Često se dešava (što je naročito bio slučaj u ranijim vremenima) da krediti imaju odlike zelenaških poslova. Ulazak u savremeno potrošačko društvo ukazao je na jedan novi, širi socijalni kontekst, čiji osnov leži u nejednakosti ugovornih strana, pa samim tim dovodi u pitanje efikasnost isključivo privatnopravnog regulisanja prava potrošača u materiji kreditiranja.
Regulisanje potrošačkog kredita je kompleksan zadatak s obzirom da zakonodavac mora dobro da poznaje ugovorno pravo i bankarsku praksu koja je izunedrila brojne modalitete ugovora o potrošačkom kreditu i različite pravne odnose povodom odobravanja, korišćenja i vraćanja kredita. S tim u vezi smatra se da su od naročitog značaja odredbe o informisanju, zabrani nekorektnih (nepoštenih) ugovornih klauzula (u tipskim ugovorima). U osnovi, propisi o potrošačkom kreditu su po svojoj prirodi ekstremno tehnički i prdstavljaju antitezu onoga što predstavljaju propisi o zaštiti potrošača čija je osnovna karakteristika jednostavnost i lako razumevanje.
- Nadzor nad davaocima potrošačkih kredita
Nadzor nad davaocima potrošačkih kredita ima dva cilja:
- kontrola finansijskog poslovanja, s ciljem obezbeđenja likvidnosti i stabilnosti finasijskog sistema;
- zaštita ekonomskih interesa korisnika kredita.
Kontrola finansijskog poslovanja gotovo uvek je u rukama centralne monetarne vlasti, pa se tako posredno odnosi i na zaštitu potrošača. Zaštita ekonomskih interesa korisnika potrošačkih kredita može da se sprovodi naknadno, oslanjajući se na sistem sankcija u slučaju zloupotreba od strane poverilaca ili prethodno, naročito sistemom autorizacije davalaca kredita. I u jednom i u drugom slučaju potrebno je da se propisom o potrošačkom kreditu jasno definiše telo koje vrši neprestani nadzor nad tržištem potrošačkih kredita. Najbolje je da to bude vladino telo ili paradržavni organ, s obzirom da nadzor profesionalnih udruženja davalaca kredita može da izazove sumnju u njihovu nepristrasnost.
- Obaveštavanje i obrazovanje potrošača
U radovima koji su posvećeni pitanjima potrošačkih kredita se ističe da je obaveza informisanja potrošača bitan uslov efikasne zaštite potrošača. Kad je u pitanju potrošački kredit, obaveza informisanja naročito se odnosi na blagovremeno pružanje jasnih i razumljivih podataka o ukupnom trošku kredita, efektivnoj kamatnoj stopi i određenim pravima potrošača. Finansijske usluge su po svojoj prirodi kompleksne pa naročito manje obrazovani i siromašni potrošači ne mogu da anticipiraju njihovo dejstvo u budućnosti. Upravo zbog kompleksnosti podataka o potrošačkim kreditima, zbog opširnih, detaljnih i malo razumljivih tipskih ugovora koji prate zaključenje ugovora o potrošačkom kreditu, neophodno je da država i privatni sektor podstiču obrazovanje potrošača o finansijskim uslugama.
- Tipski ugovori i ugovor o potrošačkom kreditu
Ugovori o potrošačkim kreditima su, po pravilu tipski (adhezioni) ugovori, kod kojih je sloboda ugovaranja svedena na minimum. Ta sloboda je ograničena nizom ograničenja zbog nejednake ekonomske snage ugovornih strana. U opštim uslovima (tipskim ugovorima) često se nalazi odredba prema kojoj „banka ima pravo da promeni visinu, način obračuna i naplatu kamate, ukoliko u toku otplate predmetnog kredita dođe do znatnijeg poremećaja na monetarnom tržištu“ i neusklađenosti novog kursa sa kursom koji je postojao u vreme zaključenja ugovora o kreditu. Dalje se navodi da ukoliko korinsik kredita ne uplati dospelu ratu banka može automatski „sama izvršiti prenos neuplaćenog iznosa na račun banke, odnosno iskoristiti sva data sredstva obezbeđenja a u svrhu naplate svog dospelog potraživanja“. Banka u određenim slučajevima ima pravo na jednostrni raskid ugovora o kreditu, kao što su, između ostalih, slučajevi:
- kada korisnik kredita ne plati svoje dospele obaveze o roku;
- kada je kredit odobren na osnovu netačnih podataka koji su bitni za dobijanje kredita;
- kada banka analizom poslovne situacije i tokova gotovine korisnika kredita, a u toku otplate prethopdnog kredita, utvrdi da ne postoji finansijski kapacitet korisnika kredita za uredno izmirenje obaveza po kreditu.
U slučaju da nastupi neki od napred navedenih slučajeva „korisnik kredita je dužan da izmiri celokupno potraživanje banci u roku od osam dana od dana obaveštenja korisnika kredita o raskidu ugovora“. Ukoliko korisnik kredita ne izvrši svoje obaveze, korisniku kredita se obračuva zatezna kamata po stopi koja je utvrđena ugovorom.
Sve ovo govori o potrebi da se korisnik kredita dobro upozna sa tipskim ugovorima koji često sadrže klauzule koje su za njega nepovoljne.
- Direktva Evropske unije o potrošačkom kreditu
Imajući sve ovo u vidu, a naročito različitost tretiranja potrošačkih kredita u nacionalnim zakonodavstvima evropskih država, Savet Evropske ekonomske zajednice je 1987. godine usvojio Direktivu 87/102/EEC o približavanju zakonskih, podzakonskih i upravnih propisa država članica u materiji potrošačkog kredita (ova Direktiva je dopunjena direktivama iz 1990. i 1998. godine). Cilj Direktive je bio da se uklone (ili bar smanje) različitosti u ovoj oblasti i formulišu minimalni standardi koji bi omogućili lakše i pravednije uslove za dobijanje kredita. Pored toga, svrha je bila da se potrošaču, kao ekonomski slabijoj ugovornoj strani, obezbedi veća zaštita kako prilikom zaključenja, tako i u vezi sa izvršavanjem ugovora o kreditu, od one koju mu pružaju građanskopravni propisi o kreditu koji ne prave razliku između kredita koji se daju pravnim ili fizičkim licima.
U kontekstu analize pitanja potrošačkih kredita, svakako treba uzeti u obzir i direktive EEZ/EU koje se odnose na reklamiranje kao i one kojima se reguliše pitanje nekorektnih (nepravičnih) klauzula u ugovorima sa potrošačima. Sve ove, kao i neke druge direktive, mogu biti od pomoći prilikom tumačenja sporazuma o kreditu koje potrošači zaključuju sa finansijskim odn.bankarskim institucijama. Pritom ne treba zaboraviti da, pored ugovora o kreditu, najčešće postoji i ugovor o prodaji, pa to omogućava potrošaču da u slučaju neispunjenja ili neurednog ispunjenja ugovora o prodaji, može zahtevati naknadu štete od prodavca odn. isporučioca, pa ukoliko u tome ne uspe može zahtevati da mu štetu naknadi davalac kredita. Ovo znači da ukoliko dođe do raskidanja ugovora o prodaji, dolazi i do raskidanja ugovora o kreditu, s tim što potrošač u gotovo svim zakonodavstvima nije u obavezi da naknadi štetu koju je davalac kredita eventualno imao.
U uvodu Direktive 87/102 navodi se da je pregled stanja u pogledu potrošačkih kredita na teritoriji EEZ pokazao veliku raznolikost u tretiranju ove problematike, što može da dovede do ugrožavanja konkurentnosti među davaocima kredita na zajedničkom tržištu. Ove razlike, navodi se dalje, direktno utiču na kretanje robe i usluga koje potrošači mogu da pribave na osnovu kredita i na taj način utiču na funkcionisanje zajedničkog tržišta. Konstatovano je da mnogi ugovori o potrošačkim kreditima sadže nekorektne (nepravične) uslove, kao i da potrošači nisu dovoljno informisani o uslovima i troškovima kredita i svojim obavezama (koje se, između ostalog, odnose na visinu kamate, troškove, prevemeni raskid sporazuma o kreditu, posledice raskida, itd.).
4.1. Uslovi za primenu (i izuzeci od primene) Direktive 87/102
Direktiva navodi da se njene odredbe odnose na "potrošače" tj. fizička lica koja robu ili usluge nabavljaju za potrebe koje su van njihovog poslovanja ili profesije (dakle, za ličnu upotrebu). "Davalac kredita" je pravno ili fizičko lice koje daje kredit u okviru obavljanja svog poslovanja ili profesije. "Sporazum o kreditu" je sporazum kojim se davalac obavezuje da će dati potrošaču kredit u obliku odloženog plaćanja, zajma (kredita) ili drugih "sličnih finansijskih pogodnosti". Navodi se da je izraz koji upućuje na "druge slične pogodnosti" dobar, jer se njime pokriva veći broj novih oblika koji ne mogu da se svrstaju u odloženo plaćanje ili kredite.
U Direktivi se daju izuzeci i podvlači da se Direktiva ne odnosi na kredite za sticanje nepokretnosti, renoviranje zgrade, ugovore o kreditu kojima je predviđeno da se kamate ne plaćaju ako potrošač isplati kredit odjednom kao i beskamatne zajmove, ugovore o kreditu kojima se potrošač obavezuje da će kredit vratiti u roku kraćem od tri meseca ili u najviše u četiri rate u roku kraćem od 12 meseci. Direktiva navodi da se krediti daju za iznose od najmanje 200 do najviše 20.000 eura.
4.2. Forma kredita
Direktivom se predviđa (čl. 4) obavezna pismena forma, što je uostalom pravilo i u svim nacionalnim zakonodavstvima. Prilikom potpisivanja potrošač dobija kopiju sporazuma.
Pismeni oblik mora da sadrži:
- izjavu o godišnjim procentima troškova;
– izjavu o uslovima na osnovu kojih godišnji procenti troškova mogu da se izmene;
– u slučajevima kada se kredit daje na osnovu tekućeg računa, a ne računa na koji se odnosi kreditna kartica, potrošač mora biti obavešten o gornjoj granici kredita;
– godišnjoj rati kamate i troškova koji se primenjuju od trenutka zaključenja ugovora i o uslovima pod kojima oni mogu biti menjani kao i o postupku prestanka sporazuma.
Napred navedenim odredbama sprečava se mogućnost arbitrernog, jednostranog povećanja kamate. Drugim rečima, Direktiva insistira na fiksnoj (a ne varijabilnoj) kamatnoj stopi i o potrebi da o svakoj izmeni bilo troškova ili iznosa kamate potrošač bude blagovremeno obavešten.
4.3. Ostala prava i obaveze potrošača
Ukoliko potrošač izmiri sve svoje obaveze na osnovu kredita pre ugovorenog roka, Direktiva predviđa da je potrošač, prema pravilima merodavnog domaćeg prava, ovlašćen na pravično smanjenje ukupnih troškova za kredit.
Ukoliko se prava poverioca na osnovu sporazuma o kreditu ustupe trećem licu, potrošač ima pravo da u odnosu na to treće lice istakne sve prigovore koji mu stoje na raspolaganju u odnosu na davaoca kredita.
Potrošač ima pravo da svoje obaveze u vezi sa kreditom izmiruje bezgotovinski tj. menicom (trasiranom ili sopstvenom) ili mu takve menice mogu da posluže kao obezbeđenje za dobijanja kredita.
Na kraju, treba ukazati da Direktiva sadrži i odredbe koje se odnose na prava potrošača u odnosu na prodavca robe ili usluga, koje potrošač pribavlja na osnovu kredita. U čl. 11. se ističe da će Države članice obezediti potrebne mehanizme da kreditni sporazumi niukom slučaju ne utiču na prava potrošača u odnosu na isporučioca robe ili usluga. Ovo naročito u slučaju kada roba ili usluge nisu isporučene ili su isporučene sa nedostacima koje daju pravo potrošaču da odbije da ih primi. U takvim slučajevima, potrošač je obavezan da se obrati isporučiocu i zahteva ispunjenje prava koja mu na osnovu ugovora o isporuci pripadaju. Ukoliko u tome ne uspe, Direktiva istim članom predviđa pravo potrošaču da se obrati davaocu kredita. Dodaje se, međutim, da se ova prava potrošaču ne priznaju ukoliko kredit iznosi 200 eura ili je manji od tog iznosa.
- Kriterijumi za obračun troškova za potrošačke kredite
Direktiva 87/102/EEC ne razrađuje pitanje obračuna troškova i drugih izdataka vezanih za dobijanje kredita. Njome se (čl. 4. i 5) samo okvirno navode da uslovi u pogledu kredita moraju biti pismeno formulisani. Da bi se izjednačila visina i uslovi za obračun troškova i drugih izdataka u vezi sa kreditima, Evropski Savet 1990. godine, a Evropski Parlament i Savet 1998. godine usvajaju posebne direktive (90/88/EEC i 98/7/EC) koje sadrže jedinstvene matematičke formule za izračunavanje godišnjih procenata troškova. U pomenutim direktivama taksativno se navode troškovi koji se prilikom obračuna uzimaju u obzir i oni koji za tu svrhu nisu od značaja.
Metod jednoobraznih obračuna troškova je detaljno obrađen u Direktivi 98/7/EC. U Dodatku II uz ovu Direktivu navedena je matematička formula kojom se određuje osnovica za izjednačavanja ekvivalentnosti kredita i otplate troškova. U Dodatku III dati su brojni primeri kako se vrše ovi obračuni.
U Direktivi 87/102/EEC, koja je još uvek osnovni propis za regulisanje materije potrošačkih kredita, navodi se (čl. 16) da će države članice preduzeti potrebne mere da svoja zakonodavstva sobraze sa odredbama Direktive najkasnije do 1. januara 1990. godine. One su dužne da Komisiji dostave tekst osnovnih odredbi domaćeg prava u oblasti na koju se Direktiva odnosi. U čl. 17. Direktive se navodi da će Komisija najkasnije do 1. januara 1995. podneti Savetu izveštaj o sprovođenju ove Direktive.
Direktiva 90/88/EEC u čl. 2 navodi da su države članice dužne da svoje propise saobraze sa odredbama te Direktive do 31. decembra 1992. godine.
Direktiva 98/7/EC određuje u čl. 2. da su države članice dužne da svoje zakonske, podzakonske i upravne propise usaglase sa Direktivom najkasnije u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ove Direktive.
- Slovenački Zakon o potrošačkim kreditima iz 2000. godine
Slovenački Zakon o potrošakim kreditima (Zakon o potrošniških kreditih – ZPotK) je sačinjen po ugledu na direktive Evropske unije. U obzir je uzeta ne samo Direktiva 87/102, već i direktive iz 1990. i 1998. godiine koje se odnose na obračun kamata, troškova i drugih izdataka vezanih za dobijanje kredita.Metod obračuna ovih troškova je apsolutno identičan onom koji sadrži Direktiva 98/7/EC. Ista situacija je i sa drugim suštinskim odredbama koje su gotovo nepromenjene preuzete iz direktiva Evropske unije.
Međutim, postoje i odredbe koje jače ističu potrebu zaštite potrošača. S tim u vezi zanimljivo je ukazati na odrebe čl. 21. kojim se određuje imperativni karakter pojedinih odredbi Zakona i podvlači da je "ugovorna odredba na štetu potrošača kojim se ukida ili menja Zakon ništava i nevažeća". Ističe se, takođe, da će se odredbe Zakona primeniti na sve nejasne ili nepotpune odredbe ugovora u potrošačkom kreditnom ugovoru. I najzad, u istom članu se potencira da će "nezavisno od odredbi tog Zakona za potrošače važiti sve odredbe drugih propisa koji su povoljniji za potrošače". Ovaj stav je u skladu sa čl. 15. Direktive 87/102 kojim se predviđa pravo državama da zadrže ili propišu strožije uslove za zaštitu potrošača od onih koje su sadržane u Direktivi. Na ovaj način slovenački Zakon je obezbedio veću zaštitu potrošačima polazeći od činjenice da je reč o ekonomski slabijoj ugovornoj strani kojoj država treba da obezbedi dodatnu zaštitu. Zakonom su predviđene vrlo visoke kazne (koje se kreću do 3 milona tolara) za davaoce kredita ili brokere za slučaj nepoštovanja odrebi Zakona (taksativno navedenih u čl. 26 Zakona).
- Odredbe o potrošačkom kreditu u nacrtu Zakona o zaštiti potrošača Crne Gore
U nacrtu Zakona o zaštiti potrošača Crne Gore četiri člana (čl. 33-36) su posvećena potrošačkom kreditu. Time ova materija nije celovito regulisana, ali je dobro što se potrošačima skreće pažnja na neke bitne karakteristike ovog ugovora. Tim članovima se određuje pojam ugovora o potrošačkom kreditu, navodi se da je kreditor (davalac) dužan da „prije zaključenja ugovora, u pisanoj formi obavijesti potrošača o najvišem iznosu potrošačkog kredita, o godišnjoj kamatnoj stopi“, kao i drugim uslovima koji su od značaja za potrošača prilikom donošenja odluke o uzimanju potrošačkog kredita. Navodi da je za ugovor „obavezna pismena forma“ i određuju uslovi koje ugovor mora „obavezno da sadrži“. Kreditor je, prema čl. 35. nacrta Zakona „dužan da obavijesti potrošača o svakoj promjeni godišnje kamatne stope ili bilo kojeg drugog troška u razumnom roku nakon izvršene promjene“. U nacrtu se dalje navodi (čl. 36) da potrošač može „da vrati kredit prije roka ugovorenog za vraćanje i tada ima pravo na srazmjerno sniženje ukupnog troška kredita“.
Nema sumnje da su sve ove odredbe korisne, mada ni iz daleka ne regulišu sva prava koje ima davalac kredita najčešće sadržana u opštim (tipskim) ugovorima koji se prilažu osnovnom ugovoru. U tim opštim uslovima, kao što je napred pokazano, često se nalaze odredbe koje su jednostrano formulisane u korist davaoca kredita (jednostrani raskid za slučaj neurednog plaćanja rata kredita ili za slučaj kada davalac posumnja u kreditnu sposobnost potrošača, itd. – da se pomenu samo neka od prava finansijskih institucija koje daju kredite. Ovim opštim uslovima su te institucije najčešće maksimalno zaštićene, dok to nije slučaj sa potrošačima, koji često i ne čitaju ili ne razumeju komplikovane odredbe opštih uslova kojima su davaoci potpuno i unapred zaštićeni.
Zbog ozbiljnosti ovog ugovora, zbog niske kupovne moći potrošača i agresivne reklame kojima se potrošači pozivaju da uzmu kredite „pod povoljnim uslovima“, kao i neobaveštenosti potrošača o rizicima kojima se izlažu ukoliko olako uzmu kredit, za potrošače Crne Gore bi bilo od izuzetnog začaja da se donese poseban zakon o potrošačkim kreditima. Bilo bi najbolje da se u tom pogledu koriste rešenja sadržana u slovenačkom zakonu o potrošačkim kreditima, koji se maksimalno oslanja na propise koje je u tom pogledu usvojila Evropska unija.
- Predlozi za reviziju Direktive 87/102/EEC o potrošačkom kreditu
U primedbama koje su se iznele na račun Direktive 87/102 naročito se insistira na: redefinisanju obima primene Direktive; uključivanje posredničkih kreditnih aranžmana; unapređenje davanja informacija davaocima i korisnicima kredita; pravednijoj podeli odgovornosti između korisnika i davaoca kredita i razmatranju bolje zaštite potrošača u vezi sa kreditiranjem putem osiguranja. U svakom slučaju osnovna nit predloga za poboljšanje Direktive 87 i njeno redefinisanje odnosi se na veću transparentnost svih uslova dobijanja kredita kako bi obe strane bile bolje upoznate sa svojim pravima i obavezama.
Iako bi svaki od ovih predloga mogao detaljnije da se analizira, možda bi se trebalo osvrnuti na one koje se odnose na unapređenje informisanja. Smatra se, naime, da ne samo potrošači već i davaoci kredita treba da budu dobro upoznati sa propisima kojima se u okviru Evropske unije reguliše pitanje potrošačkih kredita. Najznačajnije je svakako zahtev da uslovi za dobiijanje kredita treba da budu potpuno transparentni, naročito kad je reč o kamatnim stopama, otplati kredita, opozivu, garancijama i posledicama za slučaj raskida ugovora o kreditu. Ističe se da bi trebalo potpuno zabraniti vrbovanje potrošača za zaključivanje kreditnih aranžmana kod kuće ili na radnom mestu potrošača. Predlaže se i zajednička (solidarna) odgovornost davaoca kredita i isporučioca robe ili usluga na način koji bi bio u korist potrošača. Sve ove odredbe trebalo bi da obezbede jedinstveno regulisanje sporazuma o potrošačkim kreditima čime bi se osiguralo efikasnije funkcionisanje zajedničkog tržišta i maksimalna zaštita potrošača. Sve to, podvlači se, dovelo bi do povećanja broja kreditnih aranžmana, što je u interesu ne samo potrošača več i evropskog tržišta u celini.
Beograd, 11. jul 2006
Prof. dr Jelena Vilus
